Bila je sredina lipnja 1976. godine. Tih dana dosta je kišilo. Baba Ruža je ležala na krevetu za kojeg ju je prikovala prehlada što ju je „zaradila“ gnojeći kukuruz . Istini za volju ona i nije bacala gnojivo pod kukuruz, nego ja i Luca Đurićeva. Baba je došla da vidi što smo nas dvoje „iskusnih poljopoljodjelaca“ uspjeli učiniti s onom vrećom mineralnog gnojiva jer spremalo se nevrijeme. Olovno sivi oblaci iznad naših glava postajali su sve tamniji, munje su parale nebo, a tutnjava gromova nadjačavala je zvuk zvona iz kapele. „Ajte kući djeco, pokisnit ćete i poboljet ćete se pa ću ja bit kriva“, govorila je prijekornim glasom. „Evo još malo baba, idi ti kući mi smo s beciklima“, odgovorili smo nas dvoje u glas. Baba se uputila kući stalno mrmljajući protiv toga što mi ostajemo jer “ 'ko će izić prid sna'e ak se 'vi dvoje razbole“. Njiva zvana „Kućište“ bila je udaljena par stotina metara od njene kuće. Svejedno, snažan pljusak što se prosuo po matićkom ataru uhvatio ju je stotinjak metara od kuće i do kože smočio. To je bilo dovoljno za šezdesetšestogodišnju staricu krhkog zdravlja, koju život nikada nije mazio, da se prehladi i zalegne u krevet.
