Bila je sredina lipnja 1976. godine. Tih dana dosta je kišilo. Baba Ruža je ležala na krevetu za kojeg ju je prikovala prehlada što ju je „zaradila“ gnojeći kukuruz . Istini za volju ona i nije bacala gnojivo pod kukuruz, nego ja i Luca Đurićeva. Baba je došla da vidi što smo nas dvoje „iskusnih poljopoljodjelaca“ uspjeli učiniti s onom vrećom mineralnog gnojiva jer spremalo se nevrijeme. Olovno sivi oblaci iznad naših glava postajali su sve tamniji, munje su parale nebo, a tutnjava gromova nadjačavala je zvuk zvona iz kapele. „Ajte kući djeco, pokisnit ćete i poboljet ćete se pa ću ja bit kriva“, govorila je prijekornim glasom. „Evo još malo baba, idi ti kući mi smo s beciklima“, odgovorili smo nas dvoje u glas. Baba se uputila kući stalno mrmljajući protiv toga što mi ostajemo jer “ 'ko će izić prid sna'e ak se 'vi dvoje razbole“. Njiva zvana „Kućište“ bila je udaljena par stotina metara od njene kuće. Svejedno, snažan pljusak što se prosuo po matićkom ataru uhvatio ju je stotinjak metara od kuće i do kože smočio. To je bilo dovoljno za šezdesetšestogodišnju staricu krhkog zdravlja, koju život nikada nije mazio, da se prehladi i zalegne u krevet.
Baba Ruža je do te godine živjela kod nas u Medvači, na svojemu ognjištu koje je kupila s djedom Blažem davne 1930. godine, za deset zlatnih dukata. Otišla je uslijed neslaganja s ponašanjem i postupcima mojeg oca. Odselila je kod najmlađeg sina Marijana zvanog „Banče“. Banče je u to vrijeme bio na privremenom (kasnije se ispostavilo doživotnom) radu u Njemačkoj. Baba je bila sama a nije na to navikla pa smo ja i Luca išli kod nje na konak (spavanje). Svaki drugi dan, skoro godinu dana, proveli smo s njom i naslušali se raznih priča. Bilo je tu priča za laku noć, poučnih ali i onih iz stvarnog života. Bio sam premlad da bih shvatio svu njenu ogorčenost životnim nedaćama koje su hrupimice dolazile na njen prag, gdje god da je on bio. Kao jedanaestogodišnjaka zanimale su me priče o vilama, praporcima, svićicama pa i o vukodlacima. Dosadne i neinteresantne su mi bile priče iz njenog života, pogotovo jer je pričajući ih stalno plakala (što bih sada dao za te priče?!) ali jedna mi je ostala u pamćenju.
Te večeri došao sam oko osam (20) sati. Još je uvelike bio dan pa sam otišao u šupu po drva. Otvorio sam vrata i spustio drva u pletenu košaru. „Šta ti ležiš, nisi se valjda naladila“ upitah umjesto pozdrava. Ona jedva podiže malo glavu i reče: Naloži vatru, stalno mi je zima.
Polovina lipnja i vatra baš ne stanu u istu rečenicu ali ta je godina bila takva. Ložilo se sve do sv. Ive uslijed kiša i vjetrovitog vremena. „'Oš da ti skuvam čaj il' mlika, evo mater je poslala kanticu pa il' popi' il' skisni“ rekoh pomalo ushićeno, jer evo i ja sam dočekao da se brinem o njoj. Iako je napolju još bilo vidno u sobici je bio mrak. Dva omalena prozora nisu propuštala dovoljno dnevnog svjetla pa se činilo kako se već smrklo. Iznenada se začulo prodorno kukurijekanje pijevca iz susjednog dvorišta. Baba malo podiže glavu i kao u čudu pogleda u oniski strop kuće. Stajala je tako nekoliko trenutaka a onda se okrenula prema meni i započela jednu od svojih priča.
„Znaš ti, moj Joso, 'vo je sad bijo Ane Ive Djedova pitolj. Svaki put ka' ga čujem, sjetim se našeg crljenog pitolja. To je bilo ne godine ka' se moj Iljo 'ženio (1958. godine). Ladna zima, puno sniga, Iljo se ženio iza Marina. Ni nam je bilo lako. Moja su djeca 'tjela ra'it, osim Bane. On je uvik bijo na svoju ruku. Šta go' mu ka'eš on uradi kako ne treba. Ma ne bi on bijo taki da mu je otac bio živ a ope' 'ko zna možda je i živ? Možda njeđe živi s kakom? Al eto štaš Bože moj, on ode u ratu i ništa ne znamo, Joso mi pogini od bombe (najstariji sin), a ja jadna i nesretna podiži tu dječicu. Marijan je bio najmlađi i svi smo ga „upustili“. Et' zato je on taki. Ja, Bože ja sam počela pripovidat o tome pitolju. Ja… ja, ele sam ja imala njega i četjeri pet kokija. Dvi su bile posve crne, jedna graorka i dvi crljene ko i on. Svako jutro on je nas budijo a imo je taki krupni i jaki glas da je cili komšiluk govorijo kaki je dobar pitolj. I kad je bilo… on je bio mače veliki, ni takog bilo na blizini. Znam ja de se pričalo kođar da ima po' Župeljom jedan veći al ni'', aa ni'' ti bijo veći. Kazuju da su toga donili njege iz prika tam ge su ra'ili. Išla su i moja djeca tam ra'it. Iljo i Miloš. Banica ni tijo ić. On je samo s konj'ma ra'io vod ko' kuće i maslije zaganjo. Tak je i prošo. Ja… ja i kad je bilo… onda ti je on, moj Joso, cile te godine… bilo je i pilića i jajo. A bila sam se malo pripala ka' mi je crkla jedna koka. Ja mišljela da je kokoša kuga i da će sve otić…al ni''. Sve su ostale do te zime ka' se Blaž rodio. Još jedno da ti kažem, sva unučad se voli, al ono u kući… e to je razlika… to se puno više voli. Jer mače voljela sam i Blaža Mandina, oni su u to vrime vud živili. A Bože on lip dječarac pa dođe vude pa se igra… ma voljela sam ja njega… e al kad je mače Blaž rodit, pa ti dite u kući, ni to isto. I kad je bilo… ja, onda se sna Ruža porodila u dvanajestom mjesecu, još ni bilo sniga pa smo četrvti dan išli krstit dite. I kad je bilo… onda sam ja rekla Ilji da ispečemo jednu il dvi kokoše za ručak ka' se vrate s krštenja. On je reko da je najbolje dvi, mače more još njeko doć … pa stamota je da neja. To jutro Iljo je uprego našeg konja u kola i spremijo se on i sna s Blažem pa će po kuma Marka. I kad je bilo…, a Bana njega pita morel on vozit kola…, a Iljo kaže nemoj bolan šta ćeš nam ti…, a on ode u šljevik i otvori šeper ge su kokoše… i one iziđu i odu u tuđu stranu… a te ka' ođu neja i' po cili bogovi dan. I kad je bilo…tak i bi. Oni su ošli, a ja u kokošinjac da zakoljem graorku i jednu crljenu za ručak. Joj kad ja tam, imam šta i vijat. Neja nijedne kokoše. Šta ću ja sad. Digla ja galamu… vičem ja Miiloo, Baanaa, al ništa. Mače neja i' ka' treba. I kad je bilo vidim ja ko nije pobjego. Pitolj… a Bože žao mi ga… al Jose, pa moram napravit ručak… doće svit smrznit i gladan a da neja vruće supe i pečenog mesa… e to ne more.
I kad je bilo, ja ti onda… a šta ću… moram… ja ti njega zakoljem. Joj kako mi je bilo žao… a i njima ka' su čuli… al šta mogu. Znala sam ja da je Bana uzinat pustio kokoše šta nije vozio kola, al ni 'tio priznat. Svim je bilo žao… i sad znam rit kad čujem ge pitolj kukuriče… isti naš. Tak ti je to moje dite, ni ne znaš šta će ti u životu falit. Već pomalo umornim, promuklim i molećivim glasom reče mi: Aj ti sa' na spavanje.
Rasprave nije bilo. Baba nije imala niti radio niti tv prijemnik pa ako nije bilo priče ili kakve njene gošće, išlo se na spavanje.
Ova priča ne temelji se na senzacionalnom događaju i nema uzbudljivog zapleta koji će držati pažnju čitatelja već je njena vrijednost u bogatstvu govora koji nestaje. Već je nestalo na desetine starih riječi, uglavnom turcizama ( pendžer – prozor, avlija – dvorište, duvar – zid) i ponešto germanizama (ganak – hodnik,) a zamjenio ih je Hrvatski književni jezik. Možda je to i dobro, ali naši stari su govorili ovim govorom više od tristo godina i nisu ga se stidjeli, dapače ponosno su ga prezentirali i svugdje bili prepoznati po istom. Posavsko – ikavski govor koji se još uvijek odupire najezdi Hrvatskog književnog jezika govori se u Matićima, Kostrču, Oštroj Luki, Tolisi, Donjoj Mahali, Ugljari, Vidovicama i Domaljevcu. Sve je manje izvornih govornika i velika je vjerojatnoća da će u dogledno vrijeme biti u potpunosti istisnut iz govora na ovim prostorima. Nestale su i dvije rječice koje su toliko korištene da nije bilo zamislivo da netko kaže rečenicu bez barem jedne od njih. To su „ko đar“ i „mače“.
Mače je poštapalica koja se koristila u Matićima ali i drugim mjestima i nema neko suvislo značenje, dok je ko đar isključivo vezana za selo Matići („Prva je nešto većeg opsega, dok je druga vezana za jedno od sela, Matiće, iako je prvoj postanje nejasno, dok je druga izvedena prema elementu iz turskog jezika - đoja. Ovaj se javlja kao partikula: On se, ko đa, ne boji. – Baotić Josip: O govoru starosjedilaca Bosanske Posavine, 200 godina župe Tolisa, str. 440).
A. M.
Nema komentara:
Objavi komentar