...kako se nekada pripremalo za svetu nedjelju.
Subota je. Sjećate se kako se prije subotom obavezno moro pomest put? Nije se smjela priskocit subota, a da put nije pometen. Bilo bi prigovora od matere, a još kaka bi sramota bila zbog svita, šta će oni kazat...
Nije ga valjalo mest ni sa bilo kakom metlom. Morala je to bit metla grabljara koja je bila najbolja ak nije tek friško napravita, već da joj odu vršci pa bolje vata gad. Ak je skroz izarana, više nije dobra za toga posla jer ne pravi lipe šare po prašnjavom putu.
Ja, i u tome radu je bilo reda: prvo ispoljevaj put da ne prašiš na tuđe avlije ili da ne ide u oči, ako ko prolazi (jer ako ne ispoljevaš, bude čudo od prašine). Onda je trebalo izmest lišće, papiriće, opuške i razno smeće koje bi se poizavlačilo u travu. A onda krenit šta ljepše mavat metlom po zemlji da ostanu krivudavi tragovi i one lipe šare. Uzmeš sepetić, skupiš smet, zadovoljno pogledaš u odrađen poso i mislis se: " E, sad more i nedilja svanit". Još ak se potrefi da ti i simpatija prođe putem baš tad, e onda je to prava radost i veselje.
A nediljom u jutro nit se vide tragovi od metle, nit se sjetimo da smo ga pomeli - druge stvari na pameti. Možda se slučajno još prije mise pokupi kaki dolutali papirić, al se na metenje puta zaboravi sve do druge subote. To se tako radilo, taka doba bila. Neka, bitno da je subotom put pometen.
Irena
Nema komentara:
Objavi komentar